Missing in action

Fejlovao sam malo sinoć, kao što ‘oće to tako kad spavaš 2 sata i pijan si do 5 popodne…

Ovaj i drugi postovi sa Exita su powered by Converse, više o tom’ ovde.

Tvitap je malo smorio ili sam ja stigao kad je sve već bilo gotovo, no lepo sam se ispričao sa par kul ljudi. Enivejz, Editorsi.

Slušali smo ih tokom dana i bio sam u fazonu da je lik bestrasni wannabe Ian Curtis i malo mi je muka bilo to… Tako da sam došao na svirku sa vrlo negativnim stavom, koji se nije poboljšao zbog toga što je car izašao na stejdž drogiraniji nego Švaba, Banana i Moskri zajedno.

Ali kako je prolazila pesma za pesmom video sam da uopšte nije tolika budala kao što zvuči i izgleda, mis’im, dobar muzičar. Voli to što radi i saspe celu dušu i srce u svirku, sve i da mu je neko sipao drogu u heroin moraš to da imaš u sebi, ristekpa…

Sve u svemu, pre-prejeben koncert, mogu samo da zamislim kako je bilo fanovima. (Zapravo znam padali su u orgazmične transove svuda okolo.)

Nakon toga i malo bauljanja po Tvrdjavi batalio sam i zapalio gajbi u tipa pola jedan, fejlčina. Sunce je bio tako ljubazan da dopuni post, da nastavi gde sam stao, na tome mu hvala.

I tako, take it over Randjito, ti koji si brži od života.

——

Editors

Mega je to kad stigneš na neki bend bukvalno 5 min pre nego što počnu i uspeš lagno i kulturno da se probiješ do mesta koje ti stvarno super odgovara ovog puta na nekih 10 metara od ograde.

Editorsi su bili sjajni, svirali su hitove, bili su veseli i oni su uživali, ali videlo se da je bend dobijao energiju od publike kako je koncert odmicao. U drugoj polovini koncerta pevač je osetno promenio svoj stav na bini, počeo je da skače da pokazuje mnogo više emocija, ali je i publika postajala energičnija, pa je onda i on postao još energičniji i onda mi još više i onda kraj ceta.

Tu sam baš razmišljao o tome koliko je potrebno biti dobar frontmen u čemu mislim da je Bruce Dickinson neprejebiv….. hm?

Kada pogledam Arcade Fire zvučali su super, mega fantastično, s druge strane su i Editorsi zvučali super. Jedina stvar je u tom kontaktu sa publikom koji ne mora da bude uopšte verbalan, već samo da se vidi i da se oseti, što je po mom mišljenju falilo Arcade Fire-u.

MIA – punk u nekom drugom ruhu

Progurao sam se još malo napred za Miu, da je lepo vidim i sve.

Bilo nas je trojica. Po početku prve pesme (posle one neke uvodne uspavanke) jedan se izgubio samovoljno i otišao među devojčice da skakuće sa njima…Ja sam bio u fazonu WTF?

Prvo je izašla njena drugarica sa ružičastom perikom i bogovskim trbušnjacima kojima je pravila serpentine na kojima bi joj i kanjon Morače pozavideo.

Onda nam je izletala MIA u nekim fantastičnim nogicama i slatkim čizmicama i lagano je počela da ima sex sa skoro svim i svačim na bini pa čak i sa nama pomalo. Trljala se o kabl, o monitore, sama sebe. She was litarally fucking everything that was fuckable. Bio sam zatečen, oko mene igraju devojčice, mene malo sramota da igram i kao kuliram, sve do jednog trenutka kad sam provalio da imam 13 godina i da sam postao vrištalina, bio sam prava tinejdžerka.

I uskoro je počela ludnica, devojčlice se bacaju i kidaju sa muškarcima u šutci, ja nemam pojma šta se događa, opšti haos vlada, šutka traje i uzima maha, čak je bila i opasnija od onih na Exploitedu (a na njima je bilo mrtvih). Ja sam stajao po strani i pitao se da li sam pička što nisam tu, pa sam to preformulisao u “da li sam pička što se plašim za svoj život?” – ali kakav god odgovori bio, devojke se nisu plašile, sve me je to nekao potsećalo na ekstatičnu završnicu Parfema.

Onda je pozvala ljude da izađu na binu i uglavnom su ribe izazile i gledam onoliko piletine na bini i ponovo mi nije dobro i oću ja da se penjem i da pevam, ali nemam pojma te njene čunga wanga pesme… Ali valjda bih se snašo samo to pevam u krug, zar ne? I onda sam dobro snimio svaku devojku na bini i kad sam došao kući dodao sam ih svih 57 na face-u  i startovao mega rečenicom “video sam te na bini, bila si bolja od mije zmije”.

MIA trešerica u nekom šorcu napravljenom od disko kugle (sve za 99 din, ali stvarno je tamo kupljen) i plastičnoj (ali prirodnoj) kosi, ali verovatno od recikliranog materijala napravljena i sa ghetto majcom skače i peva sa sve echom i reverbom bustovanim do kraja. Realno muzika prašti, melodije skoro da nema na neke trenutke po meni i nema smisla, gomila nekih zvukova, prašumskih beat-ova, ali MIA izgleda do jaja uživa i nije je briga, realno i ja uživam i nemam pojma zašto, sve mi se to kosi sa zdravim razumom, ali pošto ga tad nisam imao valjda je sve to bilo ok i na mestu.

Došao sam da je vidim samo zbog XXXo, Jimmyja i Paper planes-a, ali sam dobio samo 1/3 koja je u ovom slučaju bila veća od jednog celog. Fuck, MIA je baš bila do jaja iako je bila krš.

Bio sam u fazonu kao i svi, da je PULP objasnio prethodno veče, MIA je to još začinila i pitala da li nam je sve jasno i zahtevala od nas da joj to sve lepo ponovimo, što realno i jesmo.

Ona je na exitu, bila divljakuša i pevačica, kučka i predsednica, moja devojka i još svašta nešto. I tako ništa… Saznao sam danas šta je gazebo. Svaki dan nešto novo, right?